„JA MOGU“: Ekonomski položaj žena u društveno-istorijskom kontekstu Srbije
Period pre Drugog svetskog rata
Patrijarhalni obrasci diskriminacije žena predstavljaju jedan od temelja na kojima se konstituiše moderna Srbija. Brojne prepreke sa kojima se žene u Srbiji danas suočavaju i koje deluju nepovoljno na mogućnosti njihovog ekonomskog osnaživanja imaju izraženu istorijsku dimenziju i održavaju se pre svega kao rezultat patrijarhalnih normi običajnog prava, koje je u 19. veku bilo integrisano u pravni okvir Srbije. Srpski građanski zakonik (1844) bio je prvi građanski zakonik u Srbiji i četvrti donet u Evropi. U mnogim oblastima društvenog života Zakonik je donosio modernizatorske ideje, a veliki broj njegovih odredbi bio je preuzet iz Austrijskog građanskog zakonika. Međutim, u delovima koji se odnose na prava žena, a naročito kada su u pitanju nasledna prava, izvršena su i najveća odstupanja u odnosu na austrijski uzor. Norme običajnog prava koje su uređivale odnose žena i muškaraca u Srbiji i suštinski određivale društveni položaj žena tadašnjeg doba, postale su norme građanskog prava, čime su postojeće neravnopravnosti dobile legalni okvir i uzdignute na ivo pravnih načela. U periodu jednog veka koliko je Zakonik bio na snazi (1844-1946) ove norme suštinske su uticale na položaj žena u Srbiji i mogućnosti njihovog društvenog napretka i emancipacije.
Diskriminacija žena u Zakoniku posebno je izražena kada su u pitanju poslovna sposobnost, položaj u bračnom i porodičnom pravu, nasledno pravo i položaj žena u zadruzi. Prava žena u porodici, uključujući i pravo na nasleđivanje, Zakonik je uređivao u okviru glave koja se odnosi na prava i dužnosti roditelja i dece. Roditeljske dužnosti izdržavanja dece trajala su dokle god deca ne budu u stanju sama sebe da izdržavaju, kod muškaraca do 21 godine, a kod devojaka do udaje (Zakonik, član 117). Izlazak iz
roditeljske vlasti maloletna devojka mogla je ostvariti udajom i time stupiti u odnos supružničkih prava, dužnosti supruga, njegove rodbine i zadruge (Zakonik, član 153).Uprkos tome što su formalno imale pravo da stiču imovinu ili prihode, žene njome nisu mogle da raspolažu, već je imovinom raspolagao otac, muž ili muževljevi roditelji. Nasledna prava su takođe u potpunosti počivala na patrijarhalnim normama koje su prednost davale muškarcima. Nasledstvo umrlog dobijala su muška deca, odnosno potomci po muškoj liniji, pri čemu su otac i braća umrlog u nasleđivanju imali prednost u odnosu na majku i sestru, a ženska deca su mogla nasleđivati jedino ukoliko nije bilo sinova i njihovih muških potomaka. Matrilinearni princip nasleđivanja dolazio je u obzir tek nakon što se iscrpu očevi naslednici do šestog kolena (Pantelić, 2011: 3). Udovice su posle smrti muža imala pravo na „udovički užitak“ – pravo uživanja imovine, ali ne i vlasništva nad njom.
U pogledu poslovne sposobnosti, žena je bila izjednačena sa „uma lišenima, raspikućama, propalicama“ i svima onima kojima je zabranjeno da upravljaju sopstvenim imanjem (Zakonik, član 920). Punovažnost pravnih poslova udate žene zavisila je od saglasnosti muža, a bez muževljevog odobrenja žena nije mogla da obavlja bilo kakvu službu (Zakonik, član 346). Položaj žene u bračnom i porodičnom pravu počiva na potpunoj potčinjenosti žene mužu i Zakonik jasno i detaljno propisuje da žena mora da sluša muža i ispunjava njegove naredbe (Zakonik, član 110). U zadruzi, kao dominantnom obliku društvene i porodične organizacije, žena je takođe imala inferioran položaj. Ona nije smatrana članom zadruge što znači da nije mogla imati udeo u zadružnoj svojini, niti je imala pravo na zakonsko nasleđivanje umrlih zadrugara. Budući da se zadruga u ovom periodu nalazila u procesu snažne transformacije i raspada na inokosna domaćinstva, imovina kao resurs trajno je ostajala u rukama muškaraca što će temeljno
odrediti nejednake početne pozicije žena i muškaraca i u značajnoj meri definisati rodni režim u Srbiji koji je i danas na snazi.
„Projekat podržan sredstvima budžeta Grada Novog Sada – Gradske uprave za socijalnu i dečiju zaštitu“