„ЈА МОГУ“: Економски положај жена у друштвено-историјском контексту Србије

Период пре Другог светског рата

Патријархални обрасци дискриминације жена представљају један од темеља на којима се конституише модерна Србија. Бројне препреке са којима се жене у Србији данас суочавају и које делују неповољно на могућности њиховог економског оснаживања имају изражену историјску димензију и одржавају се пре свега као резултат патријархалних норми обичајног права, које је у 19. веку било интегрисано у правни оквир Србије. Српски грађански законик (1844) био је први грађански законик у Србији и четврти донет у Европи. У многим областима друштвеног живота Законик је доносио модернизаторске идеје, а велики број његових одредби био је преузет из Аустријског грађанског законика. Међутим, у деловима који се односе на права жена, а нарочито када су у питању наследна права, извршена су и највећа одступања у односу на аустријски узор. Норме обичајног права које су уређивале односе жена и мушкараца у Србији и суштински одређивале друштвени положај жена тадашњег доба, постале су норме грађанског права, чиме су постојеће неравноправности добиле легални оквир и уздигнуте на иво правних начела. У периоду једног века колико је Законик био на снази (1844-1946) ове норме суштинске су утицале на положај жена у Србији и могућности њиховог друштвеног напретка и еманципације.

Дискриминација жена у Законику посебно је изражена када су у питању пословна способност, положај у брачном и породичном праву, наследно право и положај жена у задрузи. Права жена у породици, укључујући и право на наслеђивање, Законик је уређивао у оквиру главе која се односи на права и дужности родитеља и деце. Родитељске дужности издржавања деце трајала су докле год деца не буду у стању сама себе да издржавају, код мушкараца до 21 године, а код девојака до удаје (Законик, члан 117). Излазак из
родитељске власти малолетна девојка могла је остварити удајом и тиме ступити у однос супружничких права, дужности супруга, његове родбине и задруге (Законик, члан 153).Упркос томе што су формално имале право да стичу имовину или приходе, жене њоме нису могле да располажу, већ је имовином располагао отац, муж или мужевљеви родитељи. Наследна права су такође у потпуности почивала на патријархалним нормама које су предност давале мушкарцима. Наследство умрлог добијала су мушка деца, односно потомци по мушкој линији, при чему су отац и браћа умрлог у наслеђивању имали предност у односу на мајку и сестру, а женска деца су могла наслеђивати једино уколико није било синова и њихових мушких потомака. Матрилинеарни принцип наслеђивања долазио је у обзир тек након што се исцрпу очеви наследници до шестог колена (Пантелић, 2011: 3). Удовице су после смрти мужа имала право на „удовички ужитак“ – право уживања имовине, али не и власништва над њом.

У погледу пословне способности, жена је била изједначена са „ума лишенима, распикућама, пропалицама“ и свима онима којима је забрањено да управљају сопственим имањем (Законик, члан 920). Пуноважност правних послова удате жене зависила је од сагласности мужа, а без мужевљевог одобрења жена није могла да обавља било какву службу (Законик, члан 346). Положај жене у брачном и породичном праву почива на потпуној потчињености жене мужу и Законик јасно и детаљно прописује да жена мора да слуша мужа и испуњава његове наредбе (Законик, члан 110). У задрузи, као доминантном облику друштвене и породичне организације, жена је такође имала инфериоран положај. Она није сматрана чланом задруге што значи да није могла имати удео у задружној својини, нити је имала право на законско наслеђивање умрлих задругара. Будући да се задруга у овом периоду налазила у процесу снажне трансформације и распада на инокосна домаћинства, имовина као ресурс трајно је остајала у рукама мушкараца што ће темељно
одредити неједнаке почетне позиције жена и мушкараца и у значајној мери дефинисати родни режим у Србији који је и данас на снази.

„Пројекат подржан средствима буџета Града Новог Сада – Градске управе за социјалну и дечију заштиту“